Винска историја Србије
Фосилни остаци семенки винове лозе и посуде за вино на археолошким налазиштима на обали Дунава код Гроцке, у Винчи и другим местима, указују да је винова лоза на просторима данашње Србије била присутна пре више хиљада година. Први нађени трагови виноградарства и винарства на територији Србије су посуде из бронзаног доба, око 2200. године п.н.е, и из гвозденог доба, око 400. године п.н.е.
До првог века нове ере, виноградарство је толико напредовало, да је 92. године нове ере цар Доминицијан увео забрану производње вина у свим римским провинцијама изван Апенинског полуострва, јер се Римско царство суочавало са знатним вишковима вина на тржишту. Забрана гајења винове лозе је трајала све до трећег века нове ере, када ју је укинуо цар Марко Аурелије Проб (Marcus Aurelius Probus, 276-282). Сматра се да је обнова започета у Срему, у околини данашње Сремске Митровице (Sirmium), где је цар Проб и рођен.
Словени су, након доласка на Балканско полуострво, крајем VI и почетком VII века, брзо упознали винову лозу, грожђе и вино, прихвативши културно наслеђе Византије, која води порекло из античке епохе.
У време династије Немањића, виноградарство у Србији доживљава велики успон. Оно се у овом раздобљу посебно развија на манастирским имањима – метосима и поседима српског племства. Најстарији познати запис о виноградима у средњевековној Србији налази се у Хиландарској повељи Стефана Немање, из 1198. године. У њој се помињу Велика Хоча са два винограда, које краљ додељује манастиру Хиландар. У истом, XII веку, и Жупа се спомиње први пут, а њу Стефан Немања поклања манастиру Студеница.
Забележено је да се у време цара Душана (1331-1355) вино преносило „виноводом” из подрума у Великој Хочи (село је сачувано до данас) у тадашњу престоницу Призрен, а цар Душан је и законски уредио обавезу обраде винограда, заштиту квалитета грожђа и забрану мешања воде и вина. Такође је познато да се на двору налазила особа која се старала о подруму и послуживању вина. Занимање данас познато као „сомелијер” тада је била титула „пехарник”, а носио ју је Прибац Хребљановић, отац Кнеза Лазара Хребљановића.
Пробијањем Турака на ове просторе, српско виноградарство је постепено назадовало. Становништво се селило на север, преко Саве и Дунава, носећи са собом и винову лозу. Претпоставља се да је управо тако кадарка доспела прво на Фрушку гору, а потом и у Мађарску. Исто као и фурминт и тамјаника (која је у Токају позната као sargamuskotaly).
Захарије Стефановић Орфелин је био истакнути српски песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф и писац уџбеника. Његова књига „Искусни подрумар” (Беч, 1783) има неколико стотина рецепата за справљање травних вина, али је и сабрала је сва тадашња знања о прављењу фрушкогорских, али и француских, италијанских и немачких вина. Захарије Орфелин наводи и рецептуру за израду бермета која се разликовала од куће до куће. Ово је прва књига овакве врсте на српском језику.
Прокопије Болић, Архимандрит манастира Раковац, објавио је у Будиму, 1816. Године, књигу „Совершен виноделац”, у којој детаљно описује 35 сорти грожђа, тада гајених на Фрушкој гори. За сваку сорту објашњава њено народно име, даје ботанички опис и привредно-техничке особине.
Након обнове српске државе и интензивног развоја виноградарства, златно доба овог сектора је у другој половини XIX века прекинула филоксера, која је опустошила велики број винограда. Обнова винограда је била брза и успешна захваљујући оснивању лозних расадника. Упоредо се оснивају и виноградарско-винарске задруга.
Године 1848. у Земуну породица Мозер оснива винарију и велепродају вина. У наредним деценијама Винарија Мозер успешно расте и одолева свим неприликама, а поседујe и највећи дрвени суд за вино у тадашњој Краљевини Југославији, од чак 36.500 литара. Ни за време Другог светског рата винарија није прекидала рад, а власници средином истог напуштају окупирану Србију.
После рата, као сарадницима окупатора, Мозеровима је одузета сва непокретна имовина. Нова власт је винарију преименовала у Народно винарство и подрумарство – НАВИП, и веома успешно наставила да гради највећег винарског гигантана на Балкану. У времену након рата наставила се производња вина, али и алкохолних и безалкохолних пића. НАВИП поседује 3.500 хектара винограда на територији Србије и Војводине, и подруме у Земуну, Петроварадину, Јагодини, Крњеву, Врању, Пироту и Лесковцу. Подрумски капацитети износе 65 милиона литара, уз најмодерније уређаје за пуњење 52.000 флаша на час. На пенушаво вино типа шампањац су у НАВИП-у били нарочито поносни. Поступак производње подразумевао је двоструку природну ферментацију. За историју остаје податак да капацитет пунионице у „златним навиповим временима” није био довољан да се задовољи потражња. Не смемо заборавити шљивовицу од сорти Пожегача и Црвена Ранка из подрума Црквенца у Јагодини и Стари Вињак по тардиционалном коњак поступку.
„Први земаљски јаван збор винара и виноделаца у Србији”, који је одржан у Нишу на Светог Трифуна и Сретење, 1. и 2. фебруара 1889. године (у то време је још увек коришћен стари календар). На збору се дискутовало о томе како повећати приходе од продаје вина, новој лози калемљеној на америчкој подлози, о извозу вина на страна тржишта, начинима удруживања винара и многим другим проблемима која су тиштила тадашње виноградаре и виноделце. Том приликом одржано је и прво оцењивање вина у Србији, на које су своја вина доносили сви учесници збора који су се бавили прерадом грожђа, а у позиву је било истакнуто да се понесу „једно или два стакла пробе свога вина“.
„Венчачка виноградарска задруга”, 1903. године 12 слабо образованих сељака изузев свештеника и можда још два члана, али добрих сеоских домаћина из села Бања код Аранђеловца, основало је прву виноградарску задругу у Србији, а у њу су примили и свог краља Петра Првог Карађорђевића. Касније ће члан постати и његов син, Александар Први Карађорђевић. Ова задруга имала је један од најмодернијих подрумима у Европи тога времена. Наш чувени архитекта, Димитрије Леко, дизајнирао је део тог простора. Задругари су имали модерну производњу, а касније су довели и немачког технолога. Производили су пенушаво вино традиционалним поступком, вермут и коњак.
Била је то производња која је подигла комплетну привреду овог краја. Задруга је временом прерасла у титана овог дела Србије и од 12 стигла до 125 акционара. У наредних 30 година задруга ће имати подруме у нивоу најбољих европских, извозиће вина и пенушава вина. Подрум је 1929. досегао капацитет од милион литара, а 1938. године, у време када је једва било превоза међу варошима, примио је 10.000 туриста. Међу посетиоцима је била и Елеонора Рузвелт, прва дама Америке.
Између два велика рата виноградарство се поново интензивно развија, али све престаје почетком Другог светског рата, а касније се наставља развојем великих државних имања и винарија којима су сви били у обавези да продају грожђе, због чега долази до престанка личне – појединачне производње. Поновно оснивање приватних винарија започиње почетком деведесетих година XX века и њихово развијање још увек траје.
